Putopis sa planinarenja iz Maroka

Da bih napisao priču o putovanju u Maroko, ne treba mi neka posebna inspiracija. Tu zemlju prosto obožavam, divim se njenim ljudima i kulturi, jeziku, njihovom kralju. Volim svaki delić mora i peska. Zemlja Berbera i Tuarega, sa svojim kraljevskim gradovima, istorijom starom nekoliko hiljada godina, kulturom i bogatstvom Almoravida i Almohada može da bude tema za beskrajno pisanje enciklopedija i knjiga, a ne samo jednog teksta. Ali, ja vam sada neću pričati klasiku i pisati o predivnom kraljevskom gradu Marakešu i njegovim trgovima i baštama, o starom gradu u Rabatu i palatama Meknesa. Neću pisati o Sahari i karavanima, niti o bazenima sa kožom ili o Univerzitetu u Fesu, kao ni o Riks restoranu i džamiji u Kazablanki. Pričaću vam nešto posebno i neobično, o snegu i planinama Afrike, berberskim selima, energiji, avanturi, i na kraju, mom ličnom porazu u borbi sa prirodom. Pisaću vam kakvu avanturu predstavlja planinarenje u Maroku. 

Boravak u Marakešu 

Moj karakter je, kao i moj život, dosta komplikovan i specifičan, može se reći i dosta težak za ljude oko mene. Tako mi bar pričaju skoro svaki dan. Jednostavno, nisam u stanju da boravim u mestu, nisam sposoban da ležim i odmaram, non-stop tražim nove prilike i nove avanture jer sam prosto željan cele planete Zemlje, njenih skrivenih mesta, izazova, novih ljudi.

Tih dana sam bio u Marakešu, Esauiri, Kazablanki, Rabatu i provodio sam svoje vreme sa zabavnom ekipom, obilazeći i vodeći ih kroz Magreb, njegovu kulturu i znamenitosti. Večerali bismo lokalnu hranu na Djam-el Fna trgu, pili bismo sveže sokove od pomorandže i družili se sa lokalcima. Uveče bismo izlazili po klubovima i slušali odlične bendove kako uživo sviraju soul muziku. Pravo kuliranje i hedonizam... 

Pokretač priče za planinarenje u Maroku

Baš sam uživao u Marakešu, i umesto da nastavim sa tim uživanjem, ja sam, prateći svoj karakter koji mi ne da mira, krenuo dalje. Ipak, ovoga puta, nije bilo reč o meni, nisam ja bio pokretač avanture. Radilo se o čoveku koji živi svoje snove, koji svoj poslednji dinar daje na putovanja i obilazi svet uprkos svim otežavajućim okolnostima koje ima u životu. Radilo se o čoveku koji bi trebalo da bude uzor svima nama. Po zanimanju defektolog, a po svojoj želji putnik i planinar, kulturan, umeren, fin, obrazovan. On je primer koga bi trebalo stavljati u knjige! 

Upoznali smo se u Nepalu, na našem pohodu na Himalaje a on je sada, nakon svih planinskih vrhova stare Jugoslavije, nakon osvajanja Mon Blana, Elbrusa, Ararata hteo jos više. 

Ja sam se prepoznavao u toj želji, jer težiti ka visinama i osvajati nove zemlje i predele je najveće bogatstvo koje čovek može da priušti sebi. Putovanja su uspomene i priče koje se kupuju za čitav život, za večnost. Hteo sam da tom divnom planinaru i mom prijatelju ispunim san od 4.165 metara nadmorske visine, san zvani Djebel Toubkal.

Kako pratiti svoje snove

I tako smo nas dvojica, prateći svoje želje, nemirni duh i snove krenuli u osvajanje, na zapadnu granicu Homerovog i Herodotovog sveta . Sa nama je išao lokalac, berber, vodič kroz nepregledne predele pod snegom. Inače, planinski masiv Atlas se, pored Maroka, prostire još kroz Alžir i Tunis i predstavlja prirodnu tektonsku granicu između afričke i evroazijske ploče. Pomeranje ovih ploča često dovodi do zemljotresa pa se može reći i da je sama avantura malo opasna. 

Na području planinskog lanca može se naći veoma veliko rudno bogatstvo gvožđa, mermera, bakra, fosfata, kamene soli, uglja i sl. Ništa nas od toga nije interesovalo. Jedina stvar o kojoj smo razmišljali je bilo pitanje: "Kakav je pogled na Saharu, Marakeš i Atlantski okean sa vrha Atlasa?" Moj saputnik bi dao čitavo bogatstvo za taj pogled, a meni bi to bila još jedna avantura vrednija od miliona dolara i priča za ceo život. Kako bismo uspeli u tome, morali smo taksijem da dođemo u Imlil, malo selo na obroncima Atlasa, gde smo pokupili našeg Berbera, opremu i krenuli da se udaljavamo od svetla i civilizacije. Može se reći da sam tu ja napravio prvu grešku, jer smo krenuli par sati kasnije nego što je trebalo. Ipak, bili smo uzbuđeni zbog okoline, prelepih predela Atlasa, a radost na licu mog saputnika niko ne bi mogao da opiše. 

Avantura do vrha Toubkal

Osvajanje vrha kao što je Toubkal je dosta zahtevno. Oko 6-7 sati neprekidno mora da se pešači po kamenju, kršu i neravnom terenu da bi se došlo samo do planinarskog doma, gde prespavate i adaptirate se na klimu i uslove. Nakon toga, sledi glavni uspon na vrh, pa sve to isto nazad. U vreme kad smo mi išli, planina je još uvek bila pokrivena snegom što je dodatno otežavalo situaciju. Nakon nekoliko prvih pređenih kilometara, shvatio sam da ne idemo brzinom kojom bi trebalo da se krećemo. Pomislih: "Ma nema veze kada ćemo stići, samo je bitno da stignemo." Moj saputnik je bio više nego duplo stariji od mene, pa stoga nisam mogao nikako da forsiram brzinu. 

Posle 3-4 sata hoda, počeli smo sve češće da pravimo pauze, da se odmaramo i da gubimo dragoceno vreme. Već smo se udaljili desetinu kilometara od najbližeg sela, nigde na vidiku nije bilo ničega osim gole prirode. Prolazili smo pored lepih vodopada, drvenih mostova, a iznad nas su krenuli da se ukazuju vrhovi od preko 3000 metara. U tim momentima, u mojoj glavi je počela psihoza. Počeo sam da shvatam da nikako ne možemo stići po danu do planinarskog doma jer smo previše spori a pešačiti noću po tako divljoj planini pod snegom i ledom, sa lampicama i bez previše hrane i vode je previše opasno, čak i za mene. 

Surovost hladnoće na putu ka cilju

Mom saputniku je bilo hladno, pa sam ja skinuo moj duks sa sebe i dao ga njemu, jer nikako nisam želeo da se vratim nazad i da odustanem. Ja nisam čovek koji odustaje, teško podnosim poraze i ne predajem se baš nikada. Ni u ovom momentu nisam želeo da se predam, već smo nastavili da se penjemo iako nam je svima bilo jasno da ćemo teško uspeti. 

Kada je konačno pao mrak, na jednoj pauzi sam dotakao svog saputnika i shvatio da su mu ruke promrzle i da sve to više nije bezazlena stvar i avantura, već da pod hitno moramo da krenemo nazad i nađemo vatru kako bismo ga ugrejali. On je prvo odbijao da krenemo nazad, želeo je taj vrh mnogo više od mene. Kada je shvatio i sam sebi priznao da on ne može gore, ubeđivao je mene da nastavim sam jer nije želeo da zbog njega odustanem. Međutim, meni je ljudski život važniji od lične ili bilo čije druge satisfakcije i osvajanja vrha, tako da sam u tom momentu presekao i odlučio da krenemo nazad. Samo smo se pogledali, savili glave dole i okrenuli. 

Kad podigneš belu zastavicu u borbi sa prirodom

 
Malo je reći da sam bio potpuno psihički i emotivno slomljen. Bio sam potpuno poražen od strane prirode, nisam uspeo da ostvarim svoje zamisli, a što je najbitnije, nisam uspeo da jednom dobrom čoveku ostvarim njegove snove zbog kojih je on i došao u Maroko. Teško mi je bilo da bilo šta kažem u tom trenutku. Samo smo ćutali. Razmišljao sam da li sam išta mogao drugačije i krivio sam sebe, a nisam hteo da priznam istinu. Čovek jednostavno u tim godinama i u takvim uslovima nije nikako mogao po snegu da se popne na vrh Atlasa, koliko god mi to želeli. Ostavio sam te misli na tom mestu, udahnuo duboko i krenuo nazad. Pešačili smo po Atlasu po totalnom mraku, prvo selo je bilo udaljeno tri sata hoda, samo nam je Mesec obasjavao put. I tada dolazi najbolje.

Ta šetnja pod mesečinom mi je jedna od najlepših stvari i trenutaka koje sam doživeo na svojim putovanjima i ne mogu vam to prepričati u celosti. Svu tu energiju planine i veliku svetlost zemljinog satelita, reči ne mogu opisati. Sijalo je kao da nema mraka, bukvalno se sve videlo. Bio sam potpuno zatečen i očaran. Uspeo sam da, uprkos svom porazu i razočarenju zbog neuspeha, pronađem svetlost koja je učinila da shvatim da je priviligija uopšte biti na tom mestu ,u tom trenutku. Jer, koliko ljudi je pešačilo po mesečini na 3000 metara nadmorske visine? Da li ste nekada videli koliko je zapravo jaka ta mesečeva svetlost? Tih par sati je bilo nestvarno... Nestvarno kao pomisao da ideš na planinarenje u Maroko. 

Povratak u Marakeš 

Kada smo se vratili u Marakeš, osećanja su mi bila podeljena. Iako u prvu ruku neuspešno planinarenje u Maroku, nisam dožio baš tako. Bio sam tužan zbog Toubkala, ali presrećan zbog pešačenja ispod Meseca i zbog celokupne avanture. Nakon prespavane noći, bilo je mnogo lakše. Nastavili smo dalje po programu puta, pridružili se ostalima u grupi i uskoro smo krenuli kući na avion za Milano. Dok smo uzletali, gledao sam vrhove Atlasa kako se uzdižu iznad palmi i narandžastih fasada Marakeša. Zamišljao sam taj pogled odozgo sa vrha dosta dugo. Često se setim te situacije, i dan danas pomislim da me taj vrh i dalje čeka, da moram da ga osvojim. Ma čeka me sigurno, vratiću se kad tad u Maroko i ponovo ću pešačiti Atlasom. A pre toga, osvojiću još mnogo drugih. Moji postupci su moje jedine prave vredne stvari!
 

Miloš Janković

P.S. Do danas je ova moja priča i avantura ostala neispričana, a rešio sam da je napišem kako bih motivisao druge da krenu u magični Maroko i da shvate kako putovanja i trenuci provedeni na njima zaista nemaju cenu. To je jedina stvar koja čoveka čini elokventnijom, obrazovanijom, kulturnijom i tolerantnijom osobom.