Midnight Diner - noćni vodič kroz Japan

Poslednja je noć u Kjotu. I nju provodimo baš ovde, u lokalu „dva sa dva“, jednom od mnogih japanskih izakaja. Sedimo poslednji put na drvenim barskim stolicama i okružujemo bar za kojim je naš master. Zove se Dai. Nakon boravka u SAD, vratio se kući i otvorio nešto što je toliko popularan fenomen u ovom delu Azije da ima i svoju TV seriju. Ovakav tip kafane je zapravo mesto gde sa naporom stane pet do šest gostiju (u našem slučaju može i mora desetak). Radi od kasno uveče do zore ili dokle god ima ljudi unutra. To je prostor koju služi za prećutnu psihoterapiju gostiju. Budući da na tako uskom prostoru, poslovično zatvorni Japanci, moraju biti upućeni jedni na druge i započeti kakvu takvu konverzaciju, ovakve izakaje postale su istinske tačke socijalizacije društva koje odlikuje izvesno socijalno ustručavanje. Nakon radnog vremena od 9 ili 10 sati, nepoznati vole doći ovde i pričati svoje priče, probleme i smejati se. Službenu dužnost pažljivog slušaoca i lakonskog savetodavca obavlja master. Za nas, “naš” Dai. Naš domaćin, kuvar i konobar. Za nas strance, on je tumač japanskog života, posrednik između kultura, onaj sve-što-treba-da-znate-o tip.

Šta popiti, a šta pojesti u Japanu dok sedate u izakaji? Ako ste za žestinu onda sake plus sprajt. Nikad, doduše, nema sprajta u frižideru (koji je zapravo korito hladne vode u koje su potpoljene flaše). Srećom, tonik je dostojna zamena. Ako želite čisto tradicionalno osveženje ovde možete gucnuti onaj sake iz kategorije “Klasa I”. Za to garantuje Državna poreska uprava koja testira svakog pretendenta na tu kategorizaciju pa ne sumnjajte u kvalitet vaše pirinčane rakije. Dakako, najčešće se služi pivo. Izuzetno čista voda japanskih planina pruža podloga za izvrsna piva. Sami uzimamo gotovo litarski stakleni “Sapporo” iz ledene vode. Klopa? Nije problem, sve može, samo donesi. Pa čak i naruči. Tako se kod Daija pržila i jagnjetina sa Hokaida za naš prvi maj. Kažem “naš” jer praznik rada za Japance pada 23. novembra kada se slave svi radni napori japanskog čoveka.  Ipak, standardni jelovnik sadrži sve što „ide uz pivo“: meso, krilca i hrskavice piletine u raznim umacima od sakea i od šljive. Sve to pred vama sprema master. Ako ste baš naumili da zaginete do rane zore onda se dozirajte kikirikijem sa vasabijem (zeleni japanski ren) ili sušenom govedinom. 

Konačno, mesec dana se navršilo kako posećujemo taj stišnjeni prostor usred najdugovečnije carske prestonice Japana. I tu, na nama najrazumljiviji način, stičemo utiske o japanskom životu, svakodnevici i razmišljanju. Lokalno, autentično i neposredno. Odatle noću dopire kakofonija tri jezika. Prednjači, naravno, glasno naš jezik. Prati ga, kao medijum za naše domaćine, pojednostavljeni engleski. Negde u tišini prolama se japanski jezik. Uče nas domaćini kako da zapisujemo naša imena na katakani, jednom od japanskih pisama. Najjednostavije je pismo ali nam sa mukom ide. Mi njih, šta drugo, nego zabavljamo. Domaćini prave one lolipop izraze lica da nam je teško da prestanemo. Na trenutke začuješ horsko „oooohhh“ kad čuju nešto šokantno. Kad im zapne pri objašnjavanju krenu se robotizovano češkati po glavi sa zajapurenim licem kao iz Kabuki pozorišta. Ipak ono što nas zaista fascinara jeste kako Japanci posmatraju svet – jednostrano ali sa umetničkom dubinom. Za njih, umetnost je umeće u svakodnevici, od gajenja bonsaija preko hirurški preciznog sečenja presne ribe do posmatranja vatrometa dok razmišljaju o svojim nedavno počivšima. Za nas, iz evropocentrične kulture, umetnost podrazumeva i dalje nešto otuđeno od života, usiljeni eksces nekog nadahnutog tipa. Uistinu, u još koječemu dve smo dimenzije istog sveta. Mnogi to kažu. Ipak, na ovom mestu, u toplini izakaje, imamo sve uslove da mirno složimo misli i utiske o zemlji toliko drugačijoj naspram cele planete.

Stefan Janković