Dragulji Južne Amerike

Od njenog osvajanja pa sve do sticanja samostalnosti njenih država u 19.veku Južna Amerika bila je dragulj i izvor prihoda velike Španske imperije. Ovo uopšte ne čudi s obzirom da je Južna Amerika kontinent prepun svetski poznatih i manje poznatih dragulja koji će u vama probuditi mnoga pitanja, a na mnoge nećete dobiti odgovor jer Južna Amerika je kontinent tajni i sve što znamo o njoj znamo na osnovu spisa španskih osvajača, zbog toga je najbolje da njeno osvajanje počnemo upravo prateći stope Franciska Pisara i ostalih velikih osvajača. 

PERU PUTOVANJE

Prvi dragulj koji su Španci osvojili i koji je dugi niz godina sa svojim Gradom kraljeva (Ciudad de los Reyes) Limom bio prestonica jednog od dva vicekraljevstva koja su Španci osnovali u Amerikama i davao ogromne prihode Španskoj imperiji je Peru. Zemlja velikih Inki, Anda, Pacifika, dobre hrane i dobrih ljudi. Zato ćemo poslušati Pisara i kao i on osvajanje dragulja Južne Amerike početi upravo iz ove božije zemlje jer  prizori koje ćete tamo videti izgledaju kao da ih je sam Bog slikao, a teorije o nastanku sveta upravo ovde dobijaju svoj smisao.

Osvajanje Perua počećemo upravo iz njene prestonice Lime, koja leži na obalama Pacifika i sa svojih 10 miliona stanovnika jedan je od najvećih gradova koji leži usred pustinje zbog čega temperatura nikad ne pada ispod 18-20 stepeni. Locirana 30 m iznad Pacifika, Lima  je vlasnica nekih od najlepših parkova sa pogledom na okean, zbog čega bih joj pored titule grada kraljeva dodelio i titulu "Kraljice Pacifika". U letnjim mesecima nebo nad Limom izgleda kao da gori, a ovaj femomen među Peruanci poznat je pod nazivom Veštičije nebo (Cielo de Brujas), zbog čega ćete neke od najlepših zalazaka sunca, doćekati upravo u njenim boemskim četvrtima Miraflores i Baranko, u nekom od mnogobrojnih parkova ili restorana uživajući uz Seviche tradicionalno peruansko jelo koje se pravi od sveže bele ribe i morskih plodova, luka, kukuruza, krompira začinjenih čili ljutim papričicama. Limu je osnovao Francisko Pisaro davne 1535. godine, kao prestonicu  Vicekraljvstva Peru, kao i glavnu luku preko koje su se izvozila sva prirodna bogatsva ovih kraljeva poput zlata, bakra i drugih rudnih bogatstava koje su Španskoj imperiji donela najveću moć, a upravo zbog toga u njoj su živele i najmoćnije španske porodice koje su iza sebe ostavile neke od najlepših kolonijalnih građevina zbog čega se upravo u Limi nalazi najlepši kolonijalni trg poznat kao Trg Oružja (Plaza de las Armas) koji se kao najbolji primer kolonijalne arhitekture zajedno sa ostatkom istorijskog centra od 1991. godine nalazi pod zaštitom UNESCA.

Sledeći dragulj Južne Amerike koji osvajamo je veličanstveni Kusko, prestonica nekadašnjeg najmoćnijeg Inka carstva. Njegovom veličanstvenošću ostali su zapanjeni i sami španski konkistadori zatekavši grad okovan u zlatu jer je ako je verovati španskim spisima ovaj grad sijao je od zlata. Od tog zlata danas nije ostalo mnogo jer su alavi Španci pokrali sve i na mestu nekadašnjih glamuroznih hramova Inka izgradili svoje crkve zbog čega je Kusko danas idealan primer spoja kolonijalne i Inka arhitekture. Iako vreme nije bilo baš blagonaklono prema njemu Kusko i dalje odiše nekom magijom koja vas vraća u neka stara vremena kada su ga moćne Inke smatrale "Pupkom sveta", što u prevodu znači njegov naziv, jer oni su smatrali da je vrhovni Bog Virakoča svet stvorio upravo ovde, što ne deluje ni malo nestvarno uzimajući u obzir da je sam grad okužen veličanstvenim Andima čiji vrhovi nemaju kraja iako se sam grad nalazi na 3416 m nadmorske visine. Kako bi preživeli na ovim velikim visinama Inke su žvakale koku koja se ovde smatra svetom biljkom, a i danas stanovnici ovog grada koji su pretežno indijanskog porekla žvaću list ove svete biljke i ispijaju čaj od koke, tako da ćete u svakom hotelu, hostelu kao i restoranu biti dočekani uz lišće i čaj ove svete biljke koja će vam pomoći da lakše dišete i prebrodite ove za nas velike visine. O nekadašnjim vremenima moćnog Kuska danas svedoči Korikanča (Qurikancha), hram posvećen Bogu Sunca na čijem su temeljima Španci izgradili manastir Svetog Dominga (Monasterio de Santo Domnigo). U ovom hramu obavljale su se sve važne svečanosti vladara, a gotovo sve od oltara do vrata bilo je od zlata, a u njemu se nalazio i zlatni disk koji je simbolizovao Sunce, sve ovo Španci su pokrali i svoju imperiju izgradili na zlatu ovog veličanstvenog grada. Ono što je zamiljivo da ni mnogobrojni zemljotresi nisu uništili temlje hramova na kojima su Španci izgradili nove građevine što govori u prilog tome koliko su vešti graditelji bile Inke. 

Što se hrane tiče, dok se uz Pacifik jede sveža riba, ovde se pretežno jede meso, pa ćete tako šetajući ulicama Kuska osetivši miris pečenog mesa sigurno poželetu da probate Antikučose (Anticucho), koju su nešto poput ražnjića pravljenih od goveđeg srca, a za one koji ne vole iznutrice tu je i pileći Antikučos uz to naravno tu je i krompir na ražnjiću s obzirom da je krompir sastavni deo peruanske kuhinje što i ne čudi imajući u obzir da je na Andima moguće naći preko 3000 vrsta krompira, a zahvaljujući Špancima koji su ga pronašli osvajajući ove krajeve i mi danas uživamo u blagodetima neizbežnog sastojka svake kuhinje, krompira. Ono što svakako ne treba propustiti jeste čuveno jelo koje se u ovim krajevima jede još od vremena Inka, a to je čuveno morsko prase na roštilju (Cuy). Možda će vam zvučati odbojno, ali ne bojte se ukus je sličan kao da jedete piletinu. Sve ovo zalijte uz tradicionalnu peruansku rakiju Pisko (Pisco) ili Pisco sour čuveni liker koji se pravi mešanjem ove rakije i limete. Sve ovo možete probati u nekom o mnogobrojnih restorana koji se nalaze na Trgu oružja (Plaza de armas) koji je okužen nekim od najlepših kolonijalnih građevina ili pak otiđite do San Blansa čuvenog boemskog dela grada.

U neposrednoj blizini Kuska nalazi se i sveta reka Urubamba (Río Urubamba), a s obzirom da su Inke svoje gradove gradili upravo u neposrednoj blizini svetih mesta, jer za njih je priroda bila svetinja, upravo u dolini Urubambe nalazi se i "Sveta dolina Inka" (Valle Sagrado de los Incas), tako da je boravak u Kusku idealan za obilazak svetih gradova Inka, a s ozirom da u Kusku i okolini žive pretežno Kečua plemena od kojih su Inke i potekle, lokalni vodiči će vam sa strašću ispričati mnoštvo legendi vezanih za ova sveta mesta. Često se postavlja pitanje kako je moguće na ovolikim visinama izgraditi gradove od čistog klesanog kamena bez ijednog vezivnog sredstva? Na ovo i na mnoga druga pitanja čak ni lokalni vodiči nemaju u potpunosti tačne odgovore. Ono što posebno iznenađuje je da je kamenje za izgradnju ovih svetih  gradova donošeno sa planina udaljenih i  preko 50 km od mesta gradnje bez ikakvog prevoznog sredstva. Da li je to možda delo neke naprednije civilizacije pre čovečanstva, da li su oni poznavali neke tehnologije za koje mi danas ne znamo, odgovore na ova pitanja nemaju ni mnogi veliki stručnjaci, ali ono što je sigurno je da Olantajtambo, Pisak, Ćinćero i mnogi drugi drevni gradovi Inka i dalje prkose vremenu i stoje netaknuti, vraćajući nas u vremena dok su njima šetali veliki vladari, nekada najsnažnijeg Inka carstva.

Kusko je takođe polazna tačka za obilazak jednog od sedam novih svetskih čuda prirode, čuvenog  Maču Pikčua (Machu Picchu). Kako bi stigli do ovog magičnog mesta potrebno je da se čuvenom Inka prugom  (Inca trail) prevezete do malog mestašca poznatog kao Maču Pikču selo (Machu Picchu pueblo) iako mu je originalan naziv Vruće Vode (Aguas Calientes), zahvaljujući izvorima terminalne vode po kojima je ovaj gradić takođe poznat. Do samog Maču Pikčua moguće je doći busom ili usponom. Ukoliko želite da u potpunosti doživite magiju Anda moja topla preporuka je jutarnji uspon do Maču Pikčua. Dočekajte izlazak sunca na Andima, osetite magiju i energiju Anda i na ličnom iskustvu osetite zašto su se Inke odličile da svoj najsvetiji grad izgrade baš na ovom mestu. Smešten na samom ulazu u amazonski deo Perua ,okružen sa četiri sveta vrha Inka, Maču Pikču odiše nekom posebnom energijom, unosi smirenost i svojom magijom čini da se osećate kao da ste na nekoj drugoj planeti. Pitanja o njegovoj izgradnji, značaju, svrsi je mnogo, ali ne lupajte glavu tražeći pravi istinski odgovor jer ga nećete naći jer ni sami stručanjci sa sigurnošću ne mogu da tvrde koja je bila njegova namena, već se prepustite njegovoj energiji, preporodite svoj duh i um i upijte što više pozitivne energije koju samo ovo mesto može da vam pruži. 

Taman kad ste pomislili da ste videli sve, pojave se magične dugine planine, čuvene  Rainbow mountains koje sa svojim raznolikim hemijskim sastavom  odaju utisak kao da ste u nekoj bajci u kojoj su planine duge. Tako da jedan dan obavezno posvetite obilasku ovih neverovatnih planina. A tu je i Titikaka (Titicaca), peruansko more, jer sa svojih 8300 km² ovo najviše plovno jezero sveta može da parira bilo kom svetskom moru. Ovo magično jezero dom je plemenu Uros koje i danas živi na plutajućim ostrvima koje prave od trske, izlovani od svakog zla ovog sveta, prepušteni prirodi i svojim komšijama, a kada im dosade i komšije oni jednostavno preseku trsku koja povezuje ostrva i izoluju se na svom ostrvu uživajući u samoći i nestvarnoj prirodi magičnih Anda. 

BOLIVIJA PUTOVANJE

Prelazeći Titikaku ulazimo u još jedan dragulj Južne Amerike, zemlju sa najvećim procentom indijanskog stanovništa na svetu, zemlju koja nosi naziv po jednom velikom čoveku, velikom oslobodiocu Južne Amerike od španske krune, čoveku čija je želja bila jedinstvena velika Južna Amerika, Simonu Bolivaru.  „ Ako od Romula imamo Rim , onda od Bolivara imamo Boliviju" ("Si de Rómulo Roma, de Bolívar Bolivia"), čuvena je rečenica jednog od prvih bolivijanskih poslanika Manuela Martina Kruza, zahvaljujući kome je i usvojen današnji naziv. Ovaj dragulj Južne Amerike poznat je takođe i kao Tibet Južne Amerike s obzirom da se većina teritorije Bolivije nalazi na visoravni Altiplano koja se prostire od 3800-4400 m nadmosrske visine. Bolivija iako jedna od najsiromašnijih zemalja Južne Amerike je zemlja srećnih, veselih i razigranih ljudi i posmatrajući njih shvatićete da je za sreću potrebno malo. Potrebna je pesma, igra i ljubav, ali ženama je potreban i bombin, ovaj čuveni cilindar prvobitno je bio namenjen muškarcima, međutim nakon što ga Englezi zbog veličine nisu mogli prodati Bolivijancima koji su imali okruglaste i široke glave prevarili su Bolivijanke rekavši im da se ovaj čuven šešir po Evropi nosi kao simbol otmenosti. Vremenom taj trend prešao je i na niže slojeve društva i danas je sastavni deo garderobe svake Bolivijanke. Inače za razliku od Perua, ovde žive pretežno Ajmara plemena, ali takođe ima i Kečua plemena kao i Gvarani plemena, a zbog poštovanja različitih plemena koja je naseljavaju njen zvanični naziv je Višenacionalna Država Bolivija (Estado Plurinacional de Bolivia). Bolivija je i jedina zemlja Južne Amerike koja je imala predsednika indijanskog porekla Eva Moralesa koji se i izborio za usvajanje novog naziva zemlje.

Titikaka je prirodna granica Perua i Bolivije i dok se sa Peruanske strane nalazi Puno gde su svoje utočište našla plemena Uros, s druge strane nalazi se Kopokabana (Copocabana), malo mestašce u kome svoje utočište nalaze vernici iz čitave Latinske Amerike s obzirom da poseduje jednu od najznačajnih crkvi posvećenu Bogorodici od Kopocabane ( Basilica de Nuestra Señora de Copocabana), koja čuva za katolike jednu od najvažnijih ikona Bogorodice zbog koje je ovo mesto postalo važno za sve hodočasnike. Ovde ćete takođe najbolje osetiti šarenolikost južnoameričkih naroda jer upravo ovde u jednom obredu spojila su se katolička i paganska verovanja, pa tako svakog petka žitelji ovog malog mesta osvešćuju sve što kupe od mašina za veš preko šporeta do automobila, kada pop to obavi dolazi mag koji baca magiju da se ovaj predmet koristi, a sve se završava svečanim kićenjem predmeta mašnama uz veselje.  Titikaka je dom i čuvene bolivijanske pastrmke (Truche), zato obavezno prošetajte do nekog od štandova uz jezero i uživajte u ukusu najukusnije pastrmke na svetu.

Tu je takođe i ostrvo Sunca (Isla de sol), gde je po legendi Bog Sunca Inti stvorio osnivače velike dinastije Inka i dao im upravo ovaj naziv kako bi vladali svetom jer Inka na kečua jeziku znači vladar. Na Ostrvu Sunca danas su stanovnici pretežno magarci, dok lokalno stanovništvo dolazi samo kako bi prodalo poneki suvenir turistima, ali i dalje ovo mesto oduše nekom posebno magijom i usred Titikake kojoj nema kraja, okruženo predivnim pejzažima odaje utisak da je svet ovde zaista nastao. U prilog ovome ide i činenica da se u neposrednoj blizini jezera nalazi još jedan značajni lokalitet velike civilizacije Tijavanako (Tiwanaku) za koju se veruje da je od nje potekla imperija Inka, asimilacijom okolnih plemena i seobom sa ovog mesta zbog loših uslova života. Teorija je mnogo , a sigurnih odgovor malo jer ovo je kontinent misterija, a obilazeći ga to zaista i shvatate.

Misteriozan je i put do glavnog grada La Paza jer preko Titikake nema mosta, pa dok se vi vozite brodićem, vaš autobus nalazi se na skeli od drveta i iako izgleda nemoguće ovde je sve moguće, jer ne zaboravite da se nalazite na kontinentu čuda, misterija i velikih tajni. 

Prevezli smo se na drugu stranu jezera i nastavljamo put ka najvišoj prestonici sveta, La Pazu. Originalan naziv ovog grad je Bogorodica od Mira (Nuestra señora de la Paz), a ovaj naziv duguje prestanku borbi između Španaca i lokalnih indijanskih plemena, zbog čega ga je njegov osnivač Alfonso de Mendosa posvetio upravo Bogoridici od mira. Iako je zvanična prestonica Bolivije Sukre (Sucre) vlada zaseda u La Pazu, pa mu je nezvanično dodeljena titula prestonice, a uzimajući u obzir da se nalazi na 3658 m nadmorske visine smatra se i najvišom prestonicom na svetu. Ulice su uske i strme , a mnogi putevi potiču još iz vremena velikog Inka carstva. Grad se nalazi u kotlini, a u isto vreme je okruzen padinama i vrhovima Kordiljera (La Cordillera Americana) , stena i kaskada kroz koje se probija. La Paz je i grad kontrasta, s obzirom da se neizmenično smenjuju sređene kuće s fasadama i kuće bez fasada koje su uglavnom ilegalno sagrađene, a takođe mnogi stanovnici ovog nestvarnog grada ne završavaju svoje kuće kako bi izbegli plaćanje poreza. Socijane razlike ovde su očigledne, a ono što je posebno zanimljivo jeste da u La Pazu sirotinja živi iznad bogataša s obzirom da se siromašni delovi grada nalaze uglavnom na usvišenjima dok se u kotlini nalaze bogatiji delovi grada. S obzirom na velike visinske razlike glavno prevozno sredstvo je žičara, koja ima nekoliko linija koje spajaju najviše delove grada, zbog čega La Paz može ponosno da istakne da poseduje najvišu žičaru na svetu.

La Paz je i grad veštica. Bilo da nemate sreće u ljubavi, poslu, namete para, imate problema s potencijom, kičmom, srcem, nezadovljni ste svojim izgledom, želite da pridobijete nekog za sebe, rešenja svih vaših problema možete pronaći baš ovde ukoliko se uputite na čuvenu Veštičiju pijacu ( Mercado de las brujas). Bolivijanske vračare i veštice imaju lek za sve, pa ćete tako šetajući pijacom naići na parfeme koji prizivaju dolare kao i klijente ,pronaćićete i mleko strasti kojim ćete privući željenu osobu, šampone i sapune koji štite i čiste od zlih sila, tu su i čajevi za različite bolove u vašem organizmu i mnoge druge stvari. Posebno je zanimljva prodaja fetusa lama koji se ovde stavljaju u zemlju pre gradnje nekog objekta, kako bi gradnja bila uspešna kao i čuvena bočica Talisman u kojoj se nalaze raličiti kamenčići koji vam donose sreću, zbog čega je ovu bočicu potrebno nositi uvek uz sebe.

Na korak od Veštičije pijace nalazi se najstarija crkva i manastir u gradu Crkva San Franciska (Iglesia de San Francisko) koja je danas pretvorena u muzej, a ova crkva predstavlja i svojevrsni ulaz u istorijki deo grada. Samim centrom istorijskog dela grada dominira Trg Muriljo (Plaza de Murillo), posvećen prvom borcu za nezavisnost Bolivije od španske krune, koji je život skončao upravo na ovom trgu. Na samom trgu nalizi se i sedište vlade kao i stara predsednička palata poznata kao Spaljena palata (Palacio Quemada), a svoj naziv duguje požaru koji ju je zadesio 1875. godine. Tu je takođe i novo zdanje s obzirom da je bivši predsednik Evo Morales za vreme svoje vladavine izgradio novu predsedničku palatu, a staru pretvorio u muzej, a takođe je otpočeta i gradnja nove zgrade vlade koja je trenutno u prekidu. Ispred predsedničke palate svako veče možete prisustvovati veličanstvenoj smeni straže. Ukoliko vas zanima kako je to ovaj šareni grad izgledao dok su njime vladali Španci u blizini trga nalazi se i najkolonijanija ulica grada, čuvena ulica Hean ( Calle Jean) u kojoj se nalaze neke od najstarijih kolonijalnih kuća u kojima su nekada živeli bogati Španci, a danas su u njima uglavnom smešteni muzeji, a tu je i drugo najstarije pozorište Južne Amerike.

U neposrednoj blizini grada je i čuvena Dolina meseca (Valle de la Luna) koja svoj naziv duguje prvom čoveku koji je posetio mesec Nilu Amstrongu, koji je mesec dana nakon povratka sa meseca posetio upravo La Paz. Ovi zanimljivi prizori nastali poigravanjem vetra sa glinom i peskom podsetili su ga na prizore sa Meseca zbog čega ju je nazvao Dolina meseca. Tu je i čuveni put Yungas poznatiji kao Put Smrti (Camino de la muerte), pa ukoliko ste ljubitelji adrenalinske zabave ovo je pravi izbor za vas. Naime radi se o putu koji je nekad bio jedini put koji je povezivao La paz sa brazilskom granicom. S obziorm da je put veoma uzak i spušta se nekih 5000m nadmorske visine na 2000 m nadmorske visine, veoma je opasan zbog čega je Evo Morales 2009. godine odlučio da izgradi novi put, a ovaj zbog mnogobrojnih nesreća koje su se desile nazvan je Put smrti (Camino de la Muerte) i danas je omiljen mesto svih ljubitelja adrenalina. Naime danas je uz pomoć specijalnih bicikla, zaštitne opreme i spretnih trenera moguće spuštanje niz ovaj najopasniji put na svetu i iako deluje strašno iskustvo je neverovatno i ukoliko ste ikada vozili bicikl i ukoliko ste dovoljno pažljivi ne može vam se ništa desiti, a za vama su konstatno treneri koji brinu o vašoj bezbednosti i objašnjavaju vam na šta da obratite pažnju na svakoj deonici puta, iskustvo je zaista neverovatno, a džungla kroz koju prolazi put nestvarna. Zato stisnite zube i otisnite se u ovoj neverovatnoj bolivijanskoj avanturi.

Pre nego što napustimo La Paz i uputimo se u raj, dobro ćemo se najesti čuvenog bolivijanskog jela Pico a la macho, u pitanju je obimno i kalorično jelo koje se sprema od goveđeg mesa, neizbežnog sastojka južnoameričke kuhinje krompira, kuvanih jaja i sira, sasvim doovljno kalorija da se prebrodi noćna vožnja do raja i skupi dovoljno snage za avanturu kroz raj.

Ako ste se pitali šta je to raj i otkud raj u Boliviji, reći ću vam samo da je to najveća slana pustinja na svetu koja se prostire na 10582 kvadratnih kilometara, Salar de Uyuni. U kišnoj sezoni usled obilnih padavina ovde se stvara najveće vodeno ogledalo na svetu, oblaci se ogledaju u vodi, a vi se vozite kroz raj, gledajući oblake i ispod i iznad vas, takođe so nam daje idealnu belu pozadinu za pravljenje najzanimljivijih fotografija, a jedna od najpopularnijih fotografija je napad dinosaurusa na vas koji iako mali zbog bele pozadine izgleda veći od vas. Kroz pustinju se vozite džipovima, gotovo svaki vozač imaće ovog malog dinosaurusa i napraviti vam fotke kakve ste mogli samo da sanjate. Procenjuje se da se ovde nalazi oko 10 biliona soli, a takođe 70% svetskih zaliha litijuma nalazi se upravo ovde. Pre 40000 godina ovde se nalazilo praistorijsko jezero Minčin (Minchin), a jezero duboko oko 20m se i danas nalazi ispod sloja soli koje varira od nekoliko metara do svega nekoliko centimetara dubljine. Ne brinite nećete se okupati u jezeru jer vozači odlično znaju kuda vas voze, samo ćete zamočiti noge šetajući ovim rajem na zemlji kroz koji prolazi i čuvena reli trka "Dakar Rally". Tu je i Ostrvo kaktusa (Isla Incahuasi), okuženo soli, sa kaktusima starim 700-800 godina, koji rastu oko 1 cm godišnje, a na osnovu fosilih ostataka riba veruje se da se ovo ostrvo nekad nalazilo u sklopu jezera. Nekada je u samoj blizini pustinje prolazila pruga kojom su se rude kojima je Bolivija bogata prevozile u Čile. Međutim padom cene bakra na tržištu 1840. godine pruga je prestala sa radom, a dovitljivi Bolivijanci odlučili su da ovu prugu kao i vozove koji su korišćeni pretvore u turističku atrakciju koju su nazvali Groblje vozova (Cementerio de los trenes). O njihovoj dovitljivosti govori i činjenica da su se zbog male vrednosti soli s obzirom na obimnu količinu u ovim krajevima, dosetili da od soli prave i hostele i hotele za spavanje, a preko nego što nastavimo našu pustinjsku avanturu noć ćemo provesti upravo u jednom hotelu od soli, spavajući u krevetu od soli, jedući meso lame na stolu od soli koje sigurno neće biti neslano, a ako i bude poslužićemo se soli koja je svuda oko nas.

Nakon slane noći, vreme je za lagune i flamingose okružene aktivnim i neaktivnim vulkanima i sve to na 4000-5000 metara nadmorske visine. Vreme je za beg na drugu planetu gde se lagune prelivaju iz jedne u drugu boju, pa ćemo tako videti zelenu (Laguna Verde), belu (Laguna Blanca), crvenu (Laguna roja), duboku (Laguna Honda) i mnogobrojne druge lagune koje poseduje čuveni nacionalni park Eduardo Avaroa (Eduardo Avaroa Andean Fauna National Reserve). Stanovnici ovih laguna su i tri vrste flamingosa Čileanski, Andski i Hames (James) flamingo koji se hrane mineralima koji ovim lagunama daju nestvarne boje, a upravo u Crvenoj laguni (Laguna Roja) nalaze se i crvene alge koje flamingosima daju nestvarnu crvenu boju u čijoj lepoti ćemo uživati okruženi najlepšom prirodom Južne Amerike. 

Nakon još jedne prespavane noći u pustinji, budumo se u zoru, šetamo kraterom Jutarnjeg sunca (Sol de la manana) vulkana koji se nalazi na 5000 m nadmorske visine, kupamo se na -5 u laguni Polkes (Laguna Polques) čija temperatura vode iznosi 30 stepeni celzjusevih, tako da pri izlasku iz vode hladnoću nećete ni osetiti, uživamo u prizorima Dalijeve pustinje (Desierto Salvador Dali) koja svoj naziv duguje Salvadoru Daliju jer je Bolivijance ovaj prizor podsetio na nadrealističke slike ovog čuvenog španskog umetnika i lagano prelazimo granicu i ulazimo u najdužu zemlju sveta, najevropskij dragulj Južne Amerike, čuveni Čile (Chile).

ČILE PUTOVANJE

Čile ili jug sveta kako njegovi žitelji vole da ga zovu je najprospetnija i najbogatija zemlja Južne Amerike, ali i pored toga ovde se teško živi, ali se Čileanci ne predaju, oni su najborbenija nacija Južne Amerike i koliko su Bolivijanci veseli toliko su Čilenaci borbeni, oni pale i ruše dok ne dobiju  ono što žele, a u prilog tome idu i protesti održani u novembru 2019. godine, kada su zbog poskupljenja metroa letele kamenice i suzavci kao i paljene crkve i mnogi drugi objekti. Problem nije u poskupljenju karata, problem je u velikim socijalnim razlikama, velikim troškovima koji i pored dobrih plata ne mogu biti plaćeni ukoliko ne radite dva posla. Problem je i u ustavu koji se nije menjao od svetski ozoglašenog diktatora Augusta Pinočea (Augusto Pinochet) za vreme čije vladavine je ubijeno preko 3000 ljudi, a oko 30.000 nestalo, mučeno i odvođeno u logore koji su bili namenjeni za sve one koji nisu ćutali na nepravdu, na nemilosrdnu vlast. Sve ovo dovelo je do toga da Čileanska omladina više ne ćuti, da digne svoj glas, da traži promenu ustava i jednaka prava kao i milioneri koji drže većinu zemlje, da se njihov glas čuje svetom i podstakne i druge da ne ćute, jer nekada se mora reći dosta kako bi se stvari menjale na bolje. 

Ovo je takođe i zemlja vina, a upravo je Čile deveti najveći proizvođać vina u svetu. Poznata je izreka "Ako si došao u Čile i nisi probao vino zašto si došao"(Si viniste a Chile y no probaste el vino porque viniste?). Čilenanci svoje dobro vino duguju Francuzima, jer upravo od francuskih sorti grožđa Cabaret Sauvignon, Merlot Carmenere prave se najbolja svetski poznata čileanska vina, a najčuveniji je čileanski Carbanet koji se proizvodio u najpoznatijoj francuskoj vinskoj regiji Bordo, ali kada je ta sorta vinove loze izumrla 1861. godine napadom filoksene, zahvaljujući Francuzima koji su se doselili ovde ova sorta je preživela u donela Čileu svetsku slavu u svetu vina. Čile ima i svoju sangriju poznatu pod nazivom Borgonja (Borgoña), a pravi se od mladog vina pomešanog sa jagodama i šećerom i veoma je pitka.

Čile je od svih južnoameričkih zemalja uz Argentinu najevropskija zemlja, a procenat Mapuče indijskog stanovništa je svega 10% i oni uglavnom žive izolovani u zabačenim i lepšim, ruralnim predelima Patagonije i ukoliko dođete u Čile u njegov glavni grad Santiago svi će vam reći da obavezno posetite lepote Patagonije od čije prirode zastaje dah. Mapuče su i najborbenije indijansko pleme koje je zadavalo mnoge muke španskim osvajačima u prodiranju ka jugu, zbog čega je Čile dugo bio zaštitna granica  velikog Vicekraljevstva Peru, što je dovelo do toga da danas ima najjaču vojsku i mornaricu.

Ova najmodernija država Južne Amerike dom je i najsušnijeg i najsurovijeg područja na svetu čuvene Atakame (Desierto de Atacama) u kojoj u proseku padne 3 mm kiše godišnje, a u nekim delovima kiša nije padala i do 40 godina. Ovim surovim uslovima ne mogu da se prilagode ni najotpornije pustinjske biljke, u prilog tome ide i činjenica da pri istraživanju 2003. godine naučnici nisu uspeli da nađu tragove živog sveta, čak ni mikroba.

Nakon što smo se sa 4300 m iz Bolivije spustili do čileanske granice na 2400 m, prešli rigoroznu kontrolu otvaranja i pregledanja svakog kofera i torbe, stigli smo u srce Atakame, mali kaubojski gradić San Pedro de Atakama (San Pedro de Atacama) koji su osnovali Španci davne 1550. godine, a veruje se da je ovde postojala naseobina još u doba paleolita. Danas ovaj šarmatni gradić, koji leži u podnožju vulkana Likankabur (Licancabur) koji predstavlja prirodnu granicu između Čilea i Bolivije, ima svega 10000 stanovnika i polazna je tačka za obilazak najsurovije pustinje sveta. Mi smo ga iskoristili za kratki predah u osvajanju dragulja Južne Amerike i nakon uživanja u čarima ovog malog kaubojskog grada nalik onima iz najpoznatijih holivudskih western filmova, ispijanja vina na njegovom malom centralnom trgu koju krasi mala crkva od kamena istoimenog naziva kao i grad (Iglesia de San Pedro de Atacama), skupili snage i krenuli ka Kalami (Calama), industrijskom centru ove oblasti odakle smo odleteli u najmoderniji i najevropski dragulj Južne Amerike, Santiago de Čile (Santiago de Chile).

Grad Svetog Jakova što u prevodu znači njegovo ime osnovao je Pedro de Valdivia davne 1596. godine na brdu Huelen što na Mapuče jeziku znači neviđena bol, a brdo je danas poznato pod imenom Sveta Lusija (Santa Lucia), kako ga je nazvao Valdivia budući da je grad osvojio na dan za Špance ove veoma značajne svetice. Ovo brdo dugo je bilo uporište Španaca sa kojeg su pružali otpor veoma upornim i hrabrim Mapuče plemenima, a na samom brdu prilikom odbrane grada život je izgubio i sam Valdivia. O nekadašnjim osvajačkim danima danas svedoči dvorac Idalgo (Castillo Hidalgo) koji je sagrađen s namenom da odbrani brdo od Mapuče plemena, međutim s obzirom da su se Mapuče plemena povukla na jug u Patagoniju nikad nije poslužio prvobitnoj nameni, a danas služi kao koncertna sala i izložbeni prostor. Samo brdo danas je pretvoreno u prostrani park koji krasi velelepna Neptunova fontana (Fuente de Neptuno) izgrađena u francuskom stilu, a tu je i statua Valdivie koja govori o hrabrosti ovog čoveka koji je svoj život dao da ovaj danas najmoderniji grad Južne Amerike ostavi u rukama Španaca. 

Šetajući ulicama Santiaga, na trenutak ćete pomisliti da ste se vratili nazad u Evropu, ali kada kročite na glavni centralni trg koji gle čuda nosi naziv Trg oružja (Plaza de Armas) na trenutak ćete se vratiti u Južnu Ameriku jer upravo je ovaj trg mesto na kome je očuvan najveći broj kolonijalnih građevina. Ako se pitate zašto gotovo svi trgovi nose naziv Trg oružja (Plaza de Armas), razlog leži u tome da su sve borbe za nezavisnot i sve revolucije otpočinjale upravo na glavnim gradskim trgovima, koji su za vreme španske vladavine nosili naziv Plaza Mayor (Glavni trg). Kao i svaki kolonijalni trg i ovaj ima svoj Kabildo  koji je nekad prestavljao sedište španske vlasti, a danas je sedište opštine grada, tu je i glavna gradska katerala koja se na ovom mestu, uz par rekonstrucija, nalazi još od osnivanja grada, nekadašnja predsednička palata, a danas Pošta (Correo Central de Santiago) u okviru koje se nalazi Muzej pošte i telegrafije, kao i nekadašnje sedišteaudijencije Čile danas je Istorijski muzej (Museo Histórico Nacional). Uz sam trg nastavlja se i glavna promenada grada, čuvena Aumada (Calle Ahumada) kojom dnevno prođe preko dva miliona ljudi što i ne čudi uzimajući u obzir da od 16 miliona stanovnika koliko ih ima Čile sedam živi u glavnom gradu, a ukoliko želite da kupite zgradu baš u ovoj ulici moraćete da izdvojite posamašnu svotu novca budući da cene zgrada u ovoj ulici spadaju među najviše u čitavoj Latinskoj Americi, a 2018. godine oboren je rekord prodajom zgrade u iznosu od 8 miliona dolara, što je najviša vrednost u istoriji Čilea.

Ova ulica vodi vas pravo u gastronomski raj i po Nacionalnoj geografiji (National Geographic) jednu od pet  najboljih pijaca na svetu. Već pri prilasku ovom gastronomskom raju mamiće vas miris svežeg najsavršenijeg lososa po kojem je Čile poznat što i ne čudi budući da se prostire 4630 km uz Pacifik, pa ćete ovde probati svakako najkvalitetniju morsku ribu i morske plodove na kojima se i bazira čileanska kuhinja. Zvanično jelo Centralne pijace (Mercado Central) je Paila Marina iliti supa od morksih plodova u kojoj možete uživati slušajući čileansku muziku u nekom od mnogobrojnih tradicionalnih restorana koji se nalaze na ovoj svetski poznatoj pijaci.

U nastavku šetnje najmodernijim gradom Južne Amerike za trenutak ćete se zapitati da li ste u Parizu je upravo je Muzej lepih umetnosti (Museo Nacional de Bellas Artes) građen po ugledu na čuvenu Gran Palacio de Paris, zgradu u kojoj se održava pariška nedelja mode. Tu je i čuvena Moneda, velelepna predsednička palata, građena s namerom da bude kovnica novca o čemu govori i njen naziv koji znači novčanica. Moneda je jedan od glavnih simbola Santiaga, kao i podsetnik na nepravdu i teška vremena Pinočeovog diktatorskog režima, jer upravo je napadom na Monedu 1973. godine, bombardovanjem iz vazduha, u državnom udaru srušen prvi predsednika Čilea, Salvador Aljende (Salvador Allende) koji je želeo da nacionalizuje rudna bogatsva  što je ugrozilo interese bogataša i stranih pretežno američkih kompanija, a upravo je Amerika finansirala ovaj državni udar. Salvador Aljende izvršio je samoubistvo pucavši sebi u glavu iz kalašnjikova koju mu je poklonio Fidel Kastro (Fidel Castro). Aljende je bio i dobar prijatelj tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, a upravo je ovaj događaj doveo do zahlađenja odnosa između Čilea i Jugoslavije, do te mere da je naša reprezentacija odbila da odigra prijateljsku utakmicu sa reprezentacijom Čilea iste te godine. Čileanci ni danas nisu zaboavili na nepravdu koja im je načinjena o čemu svedoči i spomenik ispred Monede posvećen upravo Aljendeu koji je gotovo uvek zatrpan cvećem.

Pre nego što se otisnemo na obale Pacifika, uživaćemo u Buena Visti ili Larisi, jednoj od dve boemske četvrti Santiaga poznate po grafitima, uličnim umetnicima, dobroj klopi, vinu, klubovima i izlascima do ranih jutarnjih sati, a tu je i jedna o najboljih sladoledžinica Emporio la Rosa koja je vlasnica najboljeg sladoleda Južne Amerike.

Vozeći se najkvalitetnijim putevima Južne Amerike stižemo u najšareniji grad Čilea, nekada najvažnije luke Novog sveta, preko koje su preko britanskih imigranata u ove krajeve stigli fudbal i kroket, grad izgrađen na 42 brda, grad u kome su osnovane prve novine na španskom jeziku El Mercurio, grad koji poseduje prvo pozorište i bioksop Južne Amerike, grad koji je prvi dobio  telegram, telefon, banku i prvu berzu na ovim prostorima i koji se zbog svoje jedinstvenosti od 2003. godine nalazi pod zaštitom UNESCA, neveste okeana kako ga je nazvao čuveni nobelovac čileanskog porekla Pablo Neruda, čuveni rajska dolina što u prevodu znači njegovo ime, Valaparaiso ili Valpo kako ga od milošti zovu njegovi stanovnici. Ovaj mali kaldrmisani grad poznat je po svojim uskim kaldrmisanim ulicama, uspinjačama koje predstavljaju glavno prevozno sredstvo i svom šaramatnom gradskom trgiću koji krasi sedište najjače mornarice Južne Amerike, s obzirom da je upravo ovaj grad bio glavna odbrana Vicekraljevstva Peru od napada holandksih i britanskih pirata i Mapuče plemena koji su napadali iz Patagonije želeći da povrate izgubljene teritorije. U gradnji samog grada veliki udeo imali su i jugoslovenski imigranti zbog čega je jedno šetlište posvećeno upravo Jugoslaviji(Paseo de Yugoslavia).

Nakon obilaska ovog  Pacifičkog bisera, uživamo u vožnju uz Pacifički okean i stižemo do najpopularnijeg letovališta Čilea, čuvenog vinograda uz more što u prevodu znači njegovo ime Viña del Mar, s obzirom da se ovo danas najpopularnije letovalište ovog dela sveta razvilo od dva male farme koje su se bavile proizvodnjom vina. Danas je ovaj mali gradić poznat i po najznačajnijem muzičkom festivalu Južne Amerike, festivalu Viña del Mar (Festival Internacional de la Canción de Viña del Mar), a na bini ovog popularnog festivala, koji se nalazi u dvorištu nekadašnje vile osnivača grada, nastupali su neke od najeminentnijih latino i internacionalnih zvezda.

Sumiramo utiske, ispijamo vino, jedemo pečeni ili sirovi losos koji su podjednako ukusni jer Čile je zemlja najukusnijeg lososa na svetu i spremamo se za prestonicu tanga čuveni Buenos Aires. Ukoliko ste dama koja se zaljubila baš u ovom kutku Evrope na južnoamaeričkom kontinentu  imajte na umu da ukoliko poželite da ostanete, prezime nećete morati menjati, jer ovde žena zadržava svoje prezime, a ukoliko se neko isto preziva znajte da su u pitanju brat i sestra, uz to ovde je stopa razvoda najniža u svetu jer je razvod legalizovan tek 2005. godine. Mi smo ipak požurili da zaplešemo tango i pojedemo biftek u Italiji Južne Amerike, čuvenoj Argentini.

ARGENTINA PUTOVANJE

Preleteli smo Ande (Andes) i sleteli u Pampu (Pampa), nekada najređe naseljeni deo Južne Amerike, a danas najnaseljeniji deo Argentine, svetsku žitnicu i staju s obzirom da upravo odavde dolazi najkvalitetnije meso sveta od koga se pravi svetski poznati argentinski biftek. Sve do 18. veka ovde gotovo nije živeo niko uzimajući u obzir da su Špance interesovala uglavnom samo rudna bogatsva Anda zbog čega su se prvi gradovi na teritoriji današnje Argentine osnovani upravo u Andskom delu ove danas svetski poznate zemlje, a o ovim vremenima danas svedoči, drugi najnaseljeniji grad Argentine, biser kolonijalne arhitekture Kordoba (Cordoba). Argentina svoju slavu duguje upravo svom glavnom gradu Buenos Airesu, gradu koji je osnovan dva puta 1536. godine i 1580. godine. Naime još davne 1516. godine do teritorija današnjeg grada doplovio je Huan Dijaz de Solis (Juan Diaz de Solis) ali je njegovu ekspediciju uništio napad Mapuče indijanaca, pri čemu je i sam Solis poginuo. Dvadeset godina trebalo je Špancima da osvoje i ovaj dragulj Južne Amerike, te je grad osnovan tek 1536. godine od strane Pedra de Mendose (Pedro de Mendoza) koji ga je nazvao Luka Gospe od dobrog vazduha ( Puerto de nuestra señora Santa Maria del Bien Aire), zahvaljujući se povoljnim vetrovima koji su ga doveli na teritorije još jednog dragulja Južne Amerike. Međutim indijanci su bili uporni da začuvaju ovaj dragulj za sebe, zbog čega su Mendosa i njegovi ljudi odlučili da napuste grad 1541. godine, međutim želja da istraže i ovaj deo Novog sveta nije se ugasila, kovali su plan kako pridobiti i ovaj dragulj za sebe i skoro četrdeset godina kasnije 1580. godine grad je ponovo osnovan od strane Huana de Garaja (Juan de Garay).

Bilo je potrebno puno vremena da Španci uvide da nije sve u zlatu i da im plodne ravnice Pampe mogu doneti ogroman novac. Uvidevši kakvo blago u sebi čuva Pampa, Španci koji su naseljivali ove krajeve, odlučili su da se odubru uticaju Lime preko koje su se na široka vrata izvozila sva bogatsva Južne Amerike i plaćali ogromni porezi i zatraže dozvolu od španske krune da se Buenos Aires proglasi slobodnom lukom i da se teritorije današnje Argentine, Urugvaja, Paragvaja i dela teritorija današnje Bolivije izdvoje iz Vicekraljevsta Peru i osnuje novo Vicekraljevstvo Rio de la Plata (Virreinato del Río de la Plata). Uzimajući u obzir da su Portugalci, koji su se ustalili na podrčju današnjeg Brazila, pretendovali i na ove teritorije uz Atlanski okean, kao i da su Britanci sve više pretili sa severa, kralj izdaje dozvolu da se ove teritorije izdvoje u okviru novog vicekraljevstva.

Kao slobodna trgovačka luka, Buenos Aires doživljava veliki ekonomski procvat  početkom 19. veka, zbog čega sto godina kasnije, Argentina u 20. vek ulazi kao jedna od najbogatijih zemalja sveta zbog čega se veliki deo Evropljana najviše Italijana i Francuza seli na teritorije današnje Argentine. Na godišnjem nivou više od 100000 ljudi pristizalo je u Argentinu, a do 1940. godine u Argentini je bilo 3 miliona Španaca, 2 miliona Italijana, 400000 Francuza, kao i veliki broj Engleza, Švajcaraca, Nemaca  kao i mnogobrojnih drugih evropskih emigranata.

Sve to je dovelo do toga da su Argentinci bučni i energični Italijani koji govore španski, a striktni su i poštuju pravila kao Englezi, piju francuska vina, jedu italijansku hranu i žive u gradu koji zbog svoje arhitekture koja neodoljivo podseća na Pariz, zovu Mali Pariz, iako je po broju stanovnika koji prelazi 13 miliona Buenos Aires  petostruko veći od svog evropskog dvojnika. Svako je u novu domovinu doneo nešto svoje. Francuzi i Italijani otpočeli su sa uzgajanjem vinove loze i proizvodnjom vina, zbog čega Argentina danas ponosno nosi titulu najpoznatijeg vanevropskog izvoznika vina, čije je najpoznatije vino Malbek (Malbec) doživelo svetsku slavu. Dok se uticaj Francuza vidi u vinima, italijanski uticaj vidi se u hrani, pa ćete tako u Argentini posle Italije probati najbolje pice i paste koje ni malo neće zaostajati za svojim italijanskim originalima, jer seleći se u svoju novu domovinu Italijani su svoje najveće blago pastu trpali u ogromne sanduke kako bi ih podsećala na rodnu Italiju. Italijanski uticaj vidi se i u argentinskim poslasticama, tako da ćete u  Argentini probati i najbolji đelato (gelato), a ono što je zanimljivo je da se sladoled ovde ne služi na kugle već na štapiću i đelato ćete naći u milion različitih ukusa, a omiljeni ukus Argentinaca je dulce de leche (slatko od mleka) koji ima ukus kao naša karamela. Pored slatkiša i testa neizbežni sastojak argentinske kuhinje je meso, tako da će vas miris roštilja (asado) kao i miris sočnog bifteka pratiti u kom god delu grada se nalazili. 

Nakon što prošetatate najprometnijom avenijom Južne Amerike, avenijom 9. jul (Avenida 9 de Julio), pored čuvenog Obeliksa (Obelisco de Buenos Aires), koji je ujedno i zaštitni znak Buenos Airesa i mesto gde se slave sve pobede i uspesi Argentine, prošetate čuvenim Trgom Maja (Plaza del Mayo) posvećenom početku borbi za nezavisnost, koji krasi čuvena Roza kuća (Casa Rosada) koja svoj naziv duguje kravljoj krvi kojom je bojana kako bi se sprečio ulazak vrućine i sparine unutar ove svetski poznate predsedničke palate sa čijeg balkona je neke od svojih najpopularnijih govora držala prva prva dama sveta čuvena Evita Peron (María Eva Duarte de Perón) čiji je lik iznela ikona američke pop scene Madona u mjuziklu pod nazivom Evita, a za potrebe filma Madona je i najčuveniju pesmu mjuzikla "Don cry for me Agentina" otpevala sa istog tog balkona, napravite pauzu da se osvežite čuvenim mate čajem, poznatom još i kao argentinski, urugvajski, brazilski i jerba čaj. Ovaj čaj koji se pravi od lekovite žbunaste biljke koja raste u brdima navedenih zemalja, sastavni je deo svakodnevnog života Argentinaca, a pravi se u posebnim ogruglim drvenim posudama u koje se stavlja ova žbunasta biljka koja se polije vrućom i hladnom vodom, pa se zatim pije iz metalnih slamčica poznatih pod nazivom bombola. S obzirom da Argentinci sve dele osim partnera i mate čaj se pije u krug, a prvi mate koji je poprlično jak pije domaćin koji ga je pripremio, pa tek onda piju ostali, a kada mate izgubi jačinu dodaje se nova količina vode. Kao što rekoh Argentici sve dele pa se nemojte začuditi ako izađete u grad i za jednim stolom videte samo jedno piće a više osoba, to je zbog toga što Argentinci prvo podele to jedno pa onda naruče sledeće piće.

Pored toga što je u njemu živela prva prva dama sveta, u Parizu Južne Amerike, živeo je  i prvi papa koji nije Evropljnin, papa Francisko koji je kao kardinal i nadbiskup grada pod imenom Horhe Mario Bergoljo (Jorge Mario Bergoglio), služio upravo u glavnoj gradskoj katedrali izgrađenom u stilu antičkih hramova, koja takođe krasi Trg Maja, a sam trg mesto je okuljanja majki čija su deca nestala u čuvenoj Noći olovaka (Noche de lapices), kada je na misteriozan način za vreme dikatorskog režima pod Videlom (Jorge Rafael Videla) nestao veliki broj studenata.

Šetajući širokim avenijama koje svojom arhitekturom podsećaju na Pariz stižemo na Trg kongresa (Plaza de congreso), koji ovaj naziv duguje upravo Palati kongresa (Palacio de congreso) koju Argentinci popularno zovu Kuća laži (Casa de mentiras), a laganom šetnjom stužemo i do najpopularnijeg groblja Južne Amerike, Rekoleta (Cementerio de la Recoleta) na kojem su sahranjene sve značajne ličnosti Argentine, a najviše pažnje privlači grobnica čuvene Evite. Groblje ima 4691 grobnicu od kojih je zbog velikog istorijskog značaja 94 proglašeno nacionalnim spomenikom. Grobnice su impozantne i krase ih statue različitih arhitektonskih stilova, a najveći broj materijala od koga su izgrađene grobnice donošen je iz Italije i Francuske.

Dan završavamo šetajući nekadašnjom lukom koja je danas pretvorena u najmoderniji i najskuplji deo grada Puerto Madero. Naime od nekada svetski poznate luke danas je ostao samo nadimak Lučani (Porteñosi) po kome su stanovnici Buenos Airesa poznati, dok su nekadašnje zgrade luke pretvorene u moderne zgrade, kafiće i restorane u kojima možete uživati u nekom od mnogobrojnih argentinskih specijaliteta. Centar i luku spaja čuveni Most žena ( Puente de mujeres) koji je uglavnom pun uličnih svirača koji će vaš ugođaj učiniti još lepšim. 

Pre nego što pojurimo da igramo uz zvuke sambe, red je da se upoznamo i sa najerotičnijim plesom Južne Amerike koji je nastao upravo u Buenos Airesu, zbog čega i nosi naziv argentinski tango. Smatra se da je tango nastao tako što su čuveni argentinski stočari gaučoši (gaucho), izlazeći u noćne klubove u potrazi za devojkama, koje su molili za ples, dok su one s obzirom da su stočari dolazili direktno iz polja kružili oko njih zbog neprijatnih mirisa, a kako su gaučoši stalno jahali konje kolena su im uvek bila u savijenom položaju pa su taj položaj preneli i na ples i tako su se izrodili prvi koraci tanga. Ukoliko želite da se oprobate u tangu ili pak samo slikate u tango pozama to možete učiniti šetajući najkolortnijom i najživopisnijom četrvti grada tanga, čuvenom La Bokom (La Boca). Šetajući najšarenijom četvrti grada tanga osetićete pravi duh Buenos Airesa i shvatiti da ipak niste u Parizu, niti u Evropi već da ste i dalje na teritoriji Južne Amerike. Simbol La Boke je njena najprometnija ulica  El caminito koja je naziv dobila u čast tanga, s obzirom da je upravo ova ulica poslužila kao inspiracija muzičaru Huanu Filibertu (Juan Filibert)pri komponovanju muzike za jednu od najpoznatijih tango kompozicija "El caminito". La Boka je uz San Telmo jedna od najstarijih četvrti Buenos Airesa, a osim tanga poznata je po svojim šarenim limenim fasadama koje su italijanski emigranti krali sa brodova koji su pristizali u luku i bojali mornarskim bojama. Današnjoj popularnosti La Boke pored tanga doprineo je i brilijanti slikar Kinkela Martin, koji je kao napušteno dete odrastao na ulicama ove koloritne četvrti, pa je pamteći njene šarene dane odlučio da joj vrati živost bojeći fasadu po fasadu, zbog čega ga Portenjosi danas zovu ocem La Boke, a u njegu čast otvoren je i muzej. 

Buenos Aires je i grad fudbala i Maradone (Diego Armando Maradona), pa tako pre nego što posetite jedan od najvećih stadijuma na svetu, čuvenu Marakanu, posetite Bombonjeru (La Bombonera) na kojoj igra najvoljeniji klub Argentinaca, čuvena Boka (Club Atlético Boca Juniors), a o njegovoj popularnosti ide u prilog i činjenica da je doskorašnji predsednik Argentine Maurisio Makri (Mauricio Macri), bio predsednik upravo ovog kluba koji mu je i doneo titulu predsednika zemlje mesa, tanga i fudbala. Dok uživamo u najsočnijem bifteku, slušajući i gledajući argentinski tango, upijajući energiju koju samo La Boka može da vam pruži vežbamo portugalski i pripremamo se za najživlju i najveću zemlju Južne Amerike, zemlju najrazigranijih i najenergičnijih ljudi, veliki i jedinstveni Brazil.

BRAZIL PUTOVANJE

Ako bi me pitali koja je to najradosnija zemlja sveta moj odgovor bi svakako bio Brazil što i ne čudu uzimajući u obzir da Španci nisu mnogo voleli Novi svet, da su ga Britanci naselili jer su morali, dok su Portugalci voleli Brazil i žene Brazila, a ta ljubav prema ovoj razigranoj zemlji se i danas oseti, jer iako zemlja migracija,  etički najraznovrsnija zemlja sveta i izrazito multikulturna zbog doseljavanja imigranata iz celog sveta, Brazil je najvoljenija zemlja od strane svojih stanovnika i Brazilci su posebni po tome što iako toliko različiti žive za Brazil  i zajednički san da će Brazil biti velika nacija. I pored brojnih ekonomskih i socijalnih poteškoća Brazilci su izrazito energični, spontani, entuzijastični i nastoje da žive u momentu. Dovoljna je pesma, ples i neka od mnogobrojnih plaža koje krase  7000 km dugu obalu da zaborave na sve probleme, jer život je jedan i treba ga živeti punim plućima, a upravo se ovim vode i sami Brazilci. 

Brazil je i zemlja neverovatne prirode, zemlja u kojoj se nalaze pluća sveta, čuveni i nestvarni Amazon koji je dom velikog broja biljnih i životinjskih vrsta poput zaštitnog znaka samog Brazila i nekada jednog od glavnih prihoda drva pau brazil po kome je i sama država dobila ime. Amazon krije i mnoge tajne, pa se tako malo po malo otkrivaju  nova indijanska plemena koijih je danas oko 180, a nekada ih je bilo čak 700 i pored toga što svet strada sečenjem pluća sveta, stradaju i oni jer upravo su sva ova plemena izumrla nakon što su zbog probijanja puteva i potragom za zlatom uništena njihova pirodna staništa u srcu Amazona, a oni ne mogavši da se prilagode ovom novom ludom modernom svetu izvršili samoubistvo ili umreli od tuge za svojim kućama koje su uništene jer je nekom bilo draže zlato, infrastuktura i farme koje se grade širom Amazona nego da sačuva autentičnost pluća sveta. 

Mi smo našu brazilsku avanturu započeli upravo posetom prirodnih lepota ove najrazigranije države sveta, čuvenih Iguasu vodopada (cataratas do Iguaçu) koji predstavljaju prirodnu granicu Argentine i Brazila, zbog čega je vodopade moguće posetiti i sa brazilske i sa argentinske strane. 

Pre posete jednog od sedam svetskih čuda prirode, prenoćili smo u malom šarmatnom gradiću od svega 300000 stanovnika, po imenu Foz do Iguacu koji se nalazi na samoj granici Argentine, Paragvaja i Brazila, a sa mesta poznatog kao tri granice (Hito tres fronteras) možete posmatrati zalazak sunca nad sve tri zemlje. Izgladneli od ove južnoameriče avanture napunili smo stomake u restoranu Gaučo (Churrascaria do Gaúcho) jednom od mnogobrojnih bufet restorana („all you can eat“ ) po kojima je Brazil poznat, gde je za svega 10 eura moguće jesti na desetine različitih vrsta mesa koje vam za stolom služe preljubazni konobari, a takođe tu je i na stotine priloga i gotovih tradiconalnih brazilskih jela zbog čega Brazil svakako zauzima počasno prvo mesto što se tiče najbolje hrane na svetu, a ako ste ljubitelji mesa kao i ja ovde ćete probati svakako najsavršenije meso na svetu. Tu su i mnogobrojni deserti poput Acai bowl vrste smutija, koji se pravi  od pulpe acai bobica, izuzetno zdravog brazilskog voća, a jede se sa jagodama, bananama, žitaricama, mlevenim kikirikijem ili nekim drugim dodatkom, a ono što je mene posebno oduževilo i pored milion različitih vrsta mesa i slatkiša jeste hleb punjn belim lukom pečen na roštilju koji se prosto topi u ustima.

Punih stomaka prenoćili smo i krenuli u posetu glamuroznih Iguasu vodopada koji se sastoje od 276 slapova visine 60 do 82 m koji se prostiru na 2.7 km. Vodopadi dele reku istoimenog naziva na gornji i donji tok, a ono što je zanimljivo je da svega 20% vodopada pripada Brazilu dok ostatak pripada Argentini. Ovaj dragulj Južne Amerike je 1542. godine na svom putu za Paragvaj  otkrio je španac Alvar Nunjez Kabesa de Vaka (Álvar Núñez Cabeza de Vaca) i dao mu naziv vodopadi Svete Marije, međutum vremenom im je vraćen prvobitan naziv koji na jeziku Guarani plemana znači velike vode. Po legendi Bog je želeo da se oženi prelepom devojkom Naipi, ali ona je pobegla sa svojim ljubavnikom Tarubom, zbog čega je Bog u gnevu rascepio reku stvorivši vodopad, osudivši ljubavnike na večni pad. Najspektakularniji i najviši deo vodopada je Đavolje grlo, gde je i najjači pad, a u ovom spektakularnom prizoru možete uživati sa samo 50 m razdaljine, a za svega 50 dolara možete se provozati do vodopada i prići im u nekim delovima, međutim iz bezbednosnih razloga nije moguće doći u sam centar. Ukoliko ste pak za manje adrenalinsku avanturu možete posetiti Park ptica (Parque das Aves) u kojoj se možete upoznati sa florom i faunom ovog područja, uživajući u arama, crvenom ibisu (The scarlet ibis) koja će vas oduševiti svojom jarko crvenom bojom kao i svakako jednoj od najšarmantnijih ptica, specifičnoj po svom ogromnom kljunu grandioznom Tukanu (Toucans).

Nakon čuda prirode vreme je za čudo od grada. Grad sambe, karnevala, najlepših plaža i najdivnijih ljudi. Pred čudima ovog nestvarnog grada u sred džungle, okruženog granitima nisu ostali ravnodušni ni istraživači ekspedicijske avanture Ameriga Vespučija (Amerigo Vespucci) koji su ugledavši Gvanabara zaliv u kojem je danas smešten grad pomislili da su uplovili u najširu reku na svetu, a budući da su u ovaj veličanstveni zaliv uplovili 1. januara 1502. godine nazvali su ga Januarska reka iliti Rio de Janeiro. Rio uskoro postaje luka preko je su se izvozili glavni prihodi Portugalske imperije od šećera, preko, kafe do zlata i robova, kojih je najviše stiglo upravo preko ovog grada zbog čega je Brazil danas poznat po najlepšim afroameričkim stanovnicima, koji se smatraju zaslužnim za stvaranje danas svetski poznate sambe koja je nastala u favelama u kojima danas preteženo živi afroamaeričko stanovništvo koje dolazi iz najsiromašnijih delova Brazila u potrazi za boljim životom, a upravo tuga za rodnom Afrikom navela ih je na okupljanja gde je kroz razmenu muzičkih stilova i ritmova nastao danas zaštitni simbol Ria, zbog koje ovaj grad plesa u vreme karnevala, poznatog kao Karneval u Rio de Ženeiru (Carnaval carioca, Carnaval do Rio de Janeiro) posećuju turisti iz svih delova sveta, čuvena samba. Stanovnci grada sambe pripremaju se za ovaj događaj tokom čitave godine, pripremaju se kostimi, koreografije i svako želi da najbolje predstavi favelu iz koje dolazi. Zato favele iako simbol siromaštva danas istovremeno predstavljaju simbol Brazila i posetom neke od njih na najbolji način ćete osetiti brazilsku energiju i duh ovog grada koji stalno pleše, a iz favela pucaju i neki od najlepših pogleda na plaže ovog nestvarnog grada jer favele su upravo ilegalno izgrađene na obodima grada s obzirom da je veliki broj emigranata iz ostalih delova Brazila zbog ne mogućnosti plaćanja stanova i prevoza u centru Ria odlučila da svoje ilegalne objekte izgradi u neposrednoj blizini centra grada. Ukoliko grad sambe posetite u januaru neposredno pre karnevala imaćete priliku da u nekoj od mnogobrojnih favela prisustvujete spektakulranoj probi nekih od mnogobrojnih škola sambe i osetite energiju kojom odušu samo karioke, stanovnici ovog grada koji stalno pleše. Sve vri od muzike, plesa i šarenih kostima koje i sami možete probati za neka 2 dolara ukoliko posetitite grad sambe (Cidade do Samba) gde se održavaju probe za ovaj najvažniji događaj u životima karioka.

Osim za sambu stanovnici grada koji stalno pleše žive i za plažu.  Plaža je i obdanište za decu i teren za fudbal kao i soba za čitanje, flertovanje, sklapanje poslovnih događaja, održavanje koncerata, proslava, jednom rečju plaža je za Karioke život, mesto gde sve socijalne, seksualne i ostale vrste razilka postaju ono što i jesu, nebitne, jer upravo je ta šarenolikost zaštitni znak i glavna odlika ovog dragulja Južne Amerike. Najpoznatije plaže su Copacabana, Ipanema i Leblon, a  karioke imaju i posebnu beach kulturu, a jedna od kulturnih normi je tanga bikini koji je obavezan kod žena i nose ga imlađe i starije žene. Mnogima će ovo izgledati kao egzibicionizam, ali tanga bikini je za karioke deo kulture, zbog čega je nepristojno buljiti u njih, a ovim nam karioke na najbolji način pokazuju  da je nabitnije voleti sebe i prihvatiti se onakav kakav jesi, bilo da si debeo, mršav, crne ili beo, sve razlike uz zalaske sunca nad granitima ovog prelepog grada nestaju i postaju nebitne. Jedna od zanimljivih igara koju karioke naprosto obožavaju je i uhvatiti aligatora (pegar jacare), koja porazumeva plivanje na talasima koji su sastavni deo ovih najlepših plaža sveta. Tu je i čuvena karpirinja (Caipirinha) u čijem neverovatnom ukusu uživaju svi, od karioka do turista. Radi se o tradicionalnom brazilskom koktelu koji se pravi od kašase (cachaça) iliti čuvene brazilske rakije koja se dobija od šećerne trske, u kombinaciji sa limetom i šećerom.

Rio je i grad granita, na kojima se nalaze i neki od najlepših vidikovaca koji će vas na momenat odvesti na drugu planetu. Svakako najpoznatija je čuvena Glava šećera (Pau de acucar), koja je Portugalcima zaličila na kalupe koji se koriste pri rafinisanju šećera, zbog čega su joj i dali ovaj naziv, a upravo odavde se razvio i čitav grad. Sama Glava šećera  ima i veoma zanimljivu vegetaciju, tako da se ispod samog masiva možete prošetati kroz ostatke prašume koja je nekad pokrivala čitav zaliv, čiji je glavni stanovnik marmoset iliti najmanji majmun na svetu.

Zajedno sa svojim granitima i prašumom Tižuka (Floresta da Tijuca) koja se smatra najvećom urbanom prašumom na svetu, kao i svojom statuom Hrista Spasitelja (Cristo Redentor) visine 38m, kojom su karioke želele da pokažu da  su svi narodi dobrodošli u ovu najveseliju zemlju sveta, a koja se nalazi na brdu Korkovado (Corcovado) visokom 710 m,  Rio se nalazi na listi jednog od sedam novih svetskih čuda sveta, a upravo na ovom mestu, sa kog se pruža nestvarni pogled na sve njegove lepote, shvatićete i čuvenu izreku Čarlsa  Darvina (Charles Darwin) koju je zapisao pri poseti ovog dragulja Južne Amerike 1823. godine:  "Zaliv Gvanabara nadmašuje u svojoj veličanstvenosti sve što je Evropljanin video na svojoj rodnoj zemlji ".

U podnožju jednog od sedam novih svetskih čuda sveta, nalazi se nekada velelepna vila jedne od najpoznatijih brazilskih porodica, Lage, koja je danas pretvorena u izložbeni prostor i kafić, dok je velelepni tropski vrt pretvoren u prelepi prostrani park (Parque Lage). 

Ne treba svakako zaboraviti ni najveće murale sveta koji se prostiru na 3000 kvadratnih metara, a visoki su 15 m i  nalaze se upravo u ovom razigranom gradu u ulici posvećenoj najvećem svetskom sportskom takmičenju, čuvenim Olimpijskim igrama, koje su u gradu plesa održane 2016. godine. Autor ovih murala je Eduardo Kobra, po kome ovi murali danas i nose naziv, a tema je baš onakva kakva odgovara najšarenolikijem i najmultukulturarnijem gradu na svetu, a to je etnička šarenolikost i različitost ljudi (Etnias).

Dok se opraštamo od ovog kontinenta čuda i magije, prepuštamo se energiji čuvene Lape, nekada najastarijeg dela grada, a danas boemske četvrti koja vri od pozitivne energije Brazilaca koji do jutarnjih sati đuskaju na njenim najpoznatijim stepenicama, čuvenim Selaronovim stepenicama (Escadaria Selarón), koje su delo Čileanca Horhea Selarona (Jorge Selarón) koji je najpre počeo da uređuje stepenice ispred svoje kuće koristeći keramičke pločice boje brazilske zastave, što je vremenom postala njegova opsesija, a ovaj ludi posao uređivanja najpoznatijih stepenica Brazila prestao je na dan njegove smrti, kada je 2013. pronađen mrtav na istim stepenicama. Proveo je čitavih 20 godina radeći na njima, a one danas imaju 215 stepenika.

Opsednuti magijom i  draguljima Južne Amerike, njenim veselim i razigranim narodom, napuštamo ovaj kontinent čuda u nadi da ćemo mu se vratiti, jer ovo je kontinent koji krije toliko čuda da ceo jedan život neće biti dovoljan da ga istražimo i zato ti ne kažem Adios! (Zbogom) već Nos vemos! (Vidimo se) najlepši dragulju među kontinentima, predivna Južna Ameriko. I da, hvala ti za sve, za dane, sreću, energiju, prirodu i ljude koje ću pamtiti do kraja svog života. Nos vemos pronto, te lo prometo! (Vidimo se uskoro, obaćavam ti!)

Miloš Jevtić